IGRA SENKI

Dostupnost proizvoda: Da  /  

Sanja Vukosavljević

Izdavač: Književna omladina Srbije
ISBN: 978-86-7343-247-2
Povez: Mek
Pismo: Ćirilica
Br.strana: 255
Godina: 2015.


550,00 Дин.

‘’Igra senki’’ – izuzetan roman koji približava probleme sa kojima se mladi susreću u ‘’zloglasnim novobeogradskim blokovima’’, u vreme kad prave vrednosti gube na značaju.

Ako analizirate situaciju u kojoj se danas nalaze mladi ljudi, ona je užasno komplikovana. Osnovno obeležje te atmosfere jeste odsustvo perspektive – posla nema, stope nezaposlenosti rastu, stižu pretnje da će granice ponovo biti zatvorene, što sve podržava osećanje izolovanosti. Iako svi pričaju načelno kako vode računa o budućnosti zemlje, zapravo se niko ne bavi ozbiljno mladima i povećanjem šansi da se ti mladi ljudi na dostojanstven način integrišu u društvo unutar čijih geografskih koordinata žive. Pustajući omladinu, odnosno njihovu energiju da artikuliše mimo sistema, ona će se pre ili kasnije okrenuti protiv tog istog sistema.

Takva je situacija i u beogradskim blokovima koji prestavljaju državu za sebe - ulice su često granice u nelegalnim poslovima, a među blokovima postoje i neka već tradicionalna rivalstva. Ljudi tamo nisu manjina, nisu diskriminisani, ali jesu stvorili kulturu koja diskriminiše druge.

Pa tako i junaci romana ,, Igra senki’’, Dušan i Iva, nisu tipični sedamnaestogodišnjaci. I jedno i drugo su, svako na svoj način, obeleženi svojim postupcima i životnim odlukama, koji su ih i doveli do margine društva. Te iste odluke i prst sudbine učiniće da se sretnu na poslednjem mestu koje su očekivali. Teški životi dece ,,iz blokova`` će postati još teži onda kada demoni prošlosti, od kojih sve vreme beže, dođu po svoje nakon tog susreta. Ipak, u svom tom mraku, na trenutak će se pojaviti sunce i nada da se sve može promeniti. Ali po koju cenu?

 

Sanja Vukosavljević, rođena 10. februara 1990. u Beogradu.

,,Kažu ljudi da su te devedesete bile najgore vreme u koje si mogao da se rodiš. Ne slažem se sa tim, jer sam zahvaljujući njima naučila da se borim. Književnost je oduvek bila moj izlaz iz sumorne stvarnosti i uteha u teškim životnim situacijama, pa je za mene bilo prirodno da tu sklonost prema njoj i zahvalnost za to što na jedan poseban način ispunjava moj život nastavim u vidu studija Srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Lične stavove i razmišljanja oduvek najlakše izražavam u pisanoj formi, pa je pisanje jedan od načina na koji ljudima predstavljam sebe.
Kroz naivne dečije sastave o prirodi i igrama započelo je nešto što mogu nazvati svojim spisateljskim počecima, koji su se potom nastavili kroz nešto ozbiljniju, ali i dalje dečiju tematiku ispoljenu u vidu dnevničkih zapisa. Dosadno i jednolično dušanovačko okruženje, Šumice mog detinjstva, vrtić, osnovna škola, parkići, ljuljaške, prst sudbine i neke teške životne situacije i izgubljeno detinjstvo nisu bili podsticaj za kreativno izražavanje i dalje razvijanje tog naizgled skrivenog talenta. Možda su baš taj prst sudbine i promena mračnog i monotonog dušanovačkog okruženja, ispostavilo se, bili ključni za moju kasniju književnu inspiraciju.
Jedan novi svet u kome sam se tada našla, onaj koji nije okružen zelenilom i prirodom, promena osnovne škole i dotadašnjeg društva, zamena svega poznatog za nepoznato i novo, pokušaj stapanja sa novobeogradskim okruženjem i sivilom, polako su počinjali da me uvlače u sebe i menjaju sve ono što sam nekada bila. Kao da sam dobila novi život, nisam znala kuda i kako, pa sam odgovore tražila u samoj sebi, u svojim dnevnicima. Tada se više nego ikada okrećem ispunjavanju dnevničkih stranica u potrazi za razumevanjem i utehom, u potrazi za govorom. Ali beton priča svoju priču. Beton priča, a ja zapisujem.
Životni putevi su me od petnaeste godine ponovo vratili u dušanovačko okruženje – upisala sam VIII Beogradsku gimnaziju i suočila se sa prošlošću i svim što ona nosi. Ponovo te Šumice koje su ostale tako upečatljiva slika mog detinjstva i ponovo težina i mrak dušanovačkih ulica. Neka nova iskustva, ali stara ja. To je period kada moji profesori primećuju moju sklonost ka jezicima i pisanju. Sastave koje sam u detinjstvu pisala i čitala naglas, navodeći ljude na iščuđavanje, a ponekad i suze, zamenili su ozbiljniji sastavi koji su se pretvorili u male kritike književnih dela i teme koje su mi davale slobodu da u pisanoj formi iskažem sve ono što kao mali čovek iz drugačije sredine, iz tih velikih i strašnih blokova, nije imao priliku reći. Samo u tim sastavima se čuo moj krik, moj vrisak i moja potreba za rečju. Tada je moja potreba za pisanjem postala svima jasna. Slušali su ljudi, ali nisu čuli. Shvatila sam da moram da se borim glasnije ako mislim da me čuju.
Upisivanje fakulteta, a potom njegovo završavanje, usvojeno znanje i životno iskustvo stečeno životom u blokovima doneli su mi jednu dozu zrelosti koju sam sada mogla ozbiljnije pretočiti u misli. Misli na papiru. Šta god da sam radila, gde god da sam išla, koga god sam upoznavala, sve što sam nameravala, ono što sam sanjala – blokovi su me uvek pratili. Čitav jedan mali univerzum je spleten oko njih i toliko je surovosti i težine u njima da je to nešto što je mene obeležilo, a kako su ti isti blokovi bili deo mene, postali su i neizostavni elemenat mog stvaranja: sivilo, pesak, močvare, reka, ljudi, toliko se sve to uvuklo pod moju kožu da je jedini način da ih se otarasim bio da napišem nešto o njima, da napišem nešto o tom malom univerzumu koji funkcioniše nezavisno od ostalih, koji ne zna ni za jedan zakon osim za zakon betona, u kome je valuta moć, a ljudskost najveća slabost. Droga, nasilje, krađe, bol, srušeni snovi, ubijene nade, bunt, borba za opstanak – sve ono što, između ostalog, čini život. Tada je moja potreba za pisanjem postala jača nego ikada. Potreba za pisanjem je postala iste jačine kao potreba za disanjem.
Potreba za govorom, za skretanjem pažnje na ono što svi znaju a ćute. Potreba za spasom. Pretpostavljam da je ono bilo i način otkrivanja sopstvenog identiteta. Jer, ja sam ono što pišem. Ja sam svaki moj lik, ja sam svaki njihov bol, ja sam svaka njihova pogrešna odluka, svaki njihov poraz, svaka njihova nada, svaki njihov san, svaka njihova borba i svaka njihova pobeda. Pisanje je moj glas. Pisanje je moja borba za opstanak. Pisanje je moj način da promenim stvari. Verujem u izreku da ako želiš da promeniš svet, onda i sam moraš postati ta promena. Sve drugo bi bilo licemerno.
Zato svoj život posvećujem tome: pisanju kao vidu borbe i promene. Smatram da je ono dobar način da se skrene pažnja na neke važne stvari i da bi moglo da pomogne u stvaranju jednog boljeg društva ili oblikovanju nekog boljeg pojedinca. Verujem da moja književnost može da postane nečija promena.'

TOP